Istorija lepkova na bazi rastvarača seže još iz vremena kada je čovek primetio da tečna materija nakon isparavanja ostavlja masu vrlo dobro povezanu sa podlogom. Na taj način se rodila ideja o povezivanju različitih materijala. Tako su nastali specifični spojevi na bazi rastvarača. S vremenom su postajali sve složeniji u svom sastavu, i na taj način davali bolje veze i omogućavali jednostavnije postupke pri upotrebi za montaže i popravke različitih delova.
Lepkovi na bazi rastvarača se sastoje od tečne osnove (to može biti na primer voda, alkohol, organski rastvarač), baze i modifikatora. Nakon isparavanja te tečne osnove tj. nosača, lepak zgušnjava svoju strukturu i menja se u jednorodnu, suvu masu (vezivo) za čvrsto povezivanje elemenata.
Prilikom lepljenja vrlo je važno tzv.vreme otvorenog sušenja (open time), odnosno vreme potrebno za delimično isparavanje rastvarača , kao i vreme tretiranja (set time), što povećava parametre čvrstoće veze.
Brzina umrežavanja lepkova na bazi rastvarača zavisi, pre svega od brzine isparavanja isparavajućih materija pa ima direktnu vezu s propusnošću spojenih materijala – što je materijal propustljiviji, tim pre se dobija odgovarajuća sila vezivanja.
Lepkovi na bazi rastvarača su jednokomponentni i zbog toga vrlo jednostavni za korišćenje, pa imaju vrlo širok spektar aplikacija, pogotovu u domaćinstvu.